Пише:
Оливера Дамњановић
дипломирани правник
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ
СИМБОЛ ЈЕДНОГ ПРОЛАЗНОГ ДОБА ИЛИ РЕВОЛУЦИЈЕ У ОБРАЗОВАЊУ ОМЛАДИНЕ
Апстракт: Аутор у овом тексту истиче проблематику подвлачења често невидљиве границе у надлежностима појединих тела односно органа када се одлучује о веома осетљивим питањима где одлуке које буду донесене могу оставити дугорочне последице по друштво као што је случај са повлачењем наше најзначајније књижевнице Десанке Максимовић из програма за образовање омладине.Поставља се питање да ли прописи имају улогу одређивања надлежности или слободног тумачења већ одређених надлежности од стране органа који би требало да имају функцију примене прописа као и надзорну над органима.
Кључне речи: завод, аутономија, граница, прописи
БИОГРАФИЈА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ И ОПУС ЊЕНИХ ДЕЛА [1]
Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.
Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.
У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.
Књижевна дела
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“[1] – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.
Најзначајнија дела Десанке Максимовић су:
Песме (1924)
Врт детињства, песме (1927)
Зелени витез, песме (1930)
Лудило срца, приповетке (1931)
Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1931, 1943)
Гозба на ливади, песме (1932)
Како они живе, приче (1935)
Нове песме (1936)
Распеване приче (1938)
Загонетке лаке за прваке ђаке (са Јованком Хрваћанин, 1942)
Шарена торбица, дечје песме (1943)
Ослобођење Цвете Андрић, поема (1945)
Песник и завичај, песме (1945)
Отаџбина у првомајској поворци, поема (1949)
Самогласници А, Е, И, О, У (1949)
Отаџбино, ту сам (1951)
Страшна игра, приче (1950)
Ветрова успаванка (1953)
Отворен прозор, роман (1954)
Пролећни састанак (1954)
Мирис земље, изабране песме (1955)
Озон завичаја (1991)
Зовина свирала (1992)
Поезија
Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена реч, однос према свету и филозофија су и сами били песничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу.
Многе њене песме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих уверења и начела, мишљења, боја и вера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине песме налазе се у антологијама поезије.
У ком смислу онда њена дела могу бити погрешно тумачена од стране омладинаца? Зар љубав и односи у љубави и љубави као појму уопште нису безвремене вредности односно вредности које се негују од како је света и века? Зар морал, част и поштовање других такође не спадају у универзалне вредности демократског друштва?
Признања
Десанка Максимовић је добила велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду АВНОЈ-а (1970), Седмојулска награда (1964), Змајева награда (1958 и 1973), награда „Младо покољење“ (1959). Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева.
Прво признање добила је 1925. године наградом за песму „Стрепња“ на конкурсу часописа „Мисао“.
Године 1985. реновирана је основна школа у Бранковини, коју је похађала Десанка Максимовић и где је њен отац био учитељ. Ова школа је названа „Десанкина школа“, како ју је народ током времена прозвао.
Године 1988. одликована је наградом „Златни венац“ македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са Унеском[2]. Награда се додељује једном песнику годишње за целокупан животни рад.
У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнут споменик Десанки Максимовић. Овај споменик је открио Матија Бећковић 27. октобра 1990. године. Песникиња је мало негодовала због овог чина, али су је убедили да је то само споменик поезији са њеним ликом.
Дана 12. фебруара 1993. Влада Србије је донела одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић која додељује награду „Десанка Максимовић“. Одлука Владе је реализована иницијативом Министарства за културу Србије да Народна библиотека буде оснивач и носилац те институције. Задужбина је основана 19. марта 1993. Оснивачким актом и Статутом назначава се да задужбина треба да „створи услове за трајно очување и неговање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих песника српског језика 20. века“.
Самим тим ако је Влада Републике Србије дала сагласност на оснивање овакве установе, и њеном одлуком конституисала темељ и значај ове институције, зашто се уопште доводи у питање легитимитет књижевнице и зашто се тежи урушавању вредности које су безвремене кад је њена поезија у питању ? С обзиром да је била именована као чланица највишег тела ако већ по Заводу не испуњава критеријуме да се њена дела налазе у плану и програму за образовање омладине, зашто нико није онда поставио питање повлачење њеног лика и дела из Српске академије наука и уметност?
Поводом стогодишњице њеног рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је Десанку Максимовић за личност културе у 1998. години[тражи се извор од 09. 2009.].
Дана 23. августа 2007. откривен је споменик Десанки Максимовић у Београду у Ташмајданском парку
У селу Богоштица код Крупња 2013. године отворен је Дом српске поезије „Десанка Маскимовић“ у саставу новоизграђеног Манастира Свете Тројеручице Хиландарске.
Дана 24.06.2013. године закључен је уговор између наследника Десанке Максимовић и саме Задужбине о оснивању легата Десанке Максимовић чији су потписи оверени пред Трећим основним судом под бројем OV I бр .117295/2013. Уговор је регистрован пред Агенцијом за привредне регистре.[2]
АНАЛИЗА ОДРЕДБИ ЗАКОНА О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА
Након приложене биографије и списка њених најзначајнијих уметничких дела аутор ће извршити анализу одредби самог закона
Чланом 83 наведеног прописа наведено је који Заводи се оснивају и да орган руковођења именује Влада Републике Србије, а да свој рад, планове и програме рада заводи усаглашавају са утврђеним правцима развоја образовања и васпитања, стратегијама Владе које се односе на образовање и васпитање, планским актима Министарства, Нацинаалног просветног савета и Савета за стручно образовање и образовање одраслих и активностима које се односе на европске интеграције.[3]
Поставља се питање у ком смислу се овде размишља о европским интеграцијама да ли је смисао да се вредности Европске уније укључују у образовање или да се целокупно образовање сведе на постулате истих. Како овако значајна улога може бити вреднованија од улоге Владе и органа Владе везаног за образовање и васпитавање. Стратегија може бити основно полазиште за успостављање вредности којима се жели постићи напредак и развој али то је по правној снази акт ниже правне снаге чији значај не може бити већи од самих вредности успостављене Уставом и законом
Заводи подносе извештаје о свом раду Влади и министру најмање једанпут годишње, а периодичне извештаје о важним питањима из делатности завода на захтев Министарства.
За оснивање и рад завода средства се обезбеђују у буџету Републике Србије.
Према важећем статуту Завода ( члан 18.) наводе се и сопствени приходи и приходи од издавачке делатности. Статут као акт ниже правне снаге мора бити у сагласности са Законом.
Центар за развој програма и уџбеника
Члан 40
Завод за унапређивање образовања и васпитања, у оквиру Центра за развој програма и уџбеника обавља стручне послове који се, нарочито, односе на:
1) припрему стандарда:
(1) квалитета уџбеника;
(2) услова за остваривање посебних програма у области предшколског васпитања и образовања;
2) припрему:
(1) основа програма предшколског васпитања и образовања;
(2) Националног оквира образовања и васпитања;
(3) планова и програма наставе и учења основног, општег средњег и уметничког образовања и васпитања на основу Националног оквира образовања и васпитања;
(4) основа васпитног програма за школе са домом и домове ученика;
(5) дела плана и програма наставе и учења стручног образовања и васпитања и образовања одраслих за општеобразовне предмете;
(6) програма предшколског и основног образовања у иностранству;
(7) плана уџбеника основног и средњег општег и уметничког образовања и васпитања и учествовање у припреми плана уџбеника општеобразовних предмета стручног образовања и образовања одраслих;
3) припрему и остваривање обуке за оцењиваче квалитета уџбеника;
4) одобравање додатних наставних средстава;
5) предлагање министру одобравања уџбеника основног и средњег општег и уметничког образовања и васпитања, општеобразовних предмета средњег стручног образовања и васпитања и образовања одраслих;
6) учествовање у изради методологије праћења и вредновања огледа;
7) покретање иницијативе за увођење огледа, праћење огледа у делу који се односи на исходе, садржај програма огледа и методе рада;
8) друге послове, у складу са овим законом и актом о оснивању.
Послове из става 1. тачка 5) овог члана Завод за унапређивање образовања и васпитања обавља као поверени посао.
Узевши у обзир целокупан случај песникиње долазимо до закључка да је у јавност изашла информација да је Завод тај који је одлучио да се њена дела не налазе у званичном програму.Према овој тачки наведеног члана министар има завршну улогу , а уместо да је министар приложио деманти то је учињено од стране председника Владе на друштвеној мрежи. Како статут као акт ниже правне снаге може да буде правно јачи у одређивању надлежности наведеног Завода. Ако наведени члан последњи став прописује да је ово ПОВЕРЕНИ посао Завода како онда нема границу у аутономији предлагања и одлучивања.
Чим се одређени послови обављају као поверени самим тим установа која то чини у туђе име и за туђ рачун је ограничена одобравањем од стране вишег института од ње саме.
Пошто наведени члан описује као припрему стандарда , дакле још ниже овлашћење дата установа има.
Интерпретација у медијима везана за овај случај шкоди не само угледу датог Завода већ и самог министарства и председника Владе као једног од највиших државних органа који представља земљу и спроводи политику развоја земље.
Три члана која прописују надзор и санкције над Заводом у смислу прекршајне одговорности тачније казнене одговорности одговорног лица у правном лицу. Не помињу се механизми којима се врши надзор нда Заводима,а још мање врсте одговорности.
У датом случају одговорно лице у Заводу би пре свега требало да буде одговорно за неаргументовано повлачење дела велике песникиње из уџбеника, затим за дозвољавање изношења у јавности гласина и провлачење овакве величине од књижевнице кроз једну медијску машинерију, а затим и за сам однос с надлежним министарством.
Одређивање оваквог опсега казнених мера и свођење на прекршајну одговорност не шаље добру слику о томе како један систем образовања и васпитавања младих треба да функционише.
Самим тим што је Задужбина Десанке Максимовић основана одлуком Владе и да таква једна установа од националног значаја није била консултована приликом припрема стандарда за уџбенике не може бити добра пракса у будућности. Када се припрема такав значајан документ нарочито о омладини која спада у категорију осетљивих група мора бити консултовани сви еминентни стручњаци из области књижевности .
Питање критеријума којима су се надлежни људи у Заводу водили приликом аргументовања своје одлуке вероватно ће остати неразјашњено и сама аргументација да је реч о делима специфичне тежине коју омладина неће можда правилно интрепретирати довољно образлаже шта се мисли о нашим омладинцима који су будућност ове државе и не само државе већ и судбине даљег образовног система. Деценијама су се њена дела изучавала без проблематика и у том покушавању да се пронађе оправдање кривица за лошу интерпретацију се пребацује на младе уместо на наставнике педагоге који су и заслужни и који свој посао просветних радника већ годинама обављају са минималном мотивисаношћу да млади нешто науче али има и изузетака.
Апсурдно је да се омладина налази на оваквој ваги са два таса нарочито омладина која није нити правно , а камоли пословно способна да учествује у оваквим важним одлучивањима.
Није наведено чак ни образложење смисла „ лоша интепретација“. Тај опис за свакога може бити различит и подложан је онда самим тим и различитим тумачењима.
ЗАКЉУЧАК
На основу свега наведеног, да би се спречила оваква пракса која нарушава не само углед и ауторитет аутора дела и њихове интелектуалне својине већ и самих државних органа потребно је приликом прописивања и измене прописа консултовати не само еминентне представнике из области из које ауторски рад потиче већ и конструктивно разговарати и сагледати ширу слику и последицу које ће наведена промена оставити на даљи ток догађаја.Државни органи би морали да се суздржавају од иступања на друштвеним мрежама и да се врате обраћању јавности која приличи њиховом ауторитету и слици коју треба да изграде у јавности у смислу да грађани имају поверења у оно што изјављују.
СПИСАК КОРИШЋЕНЕ ЛИТЕРАТУРЕ:
- Званична интернет презентација Прелепа поезија https://www.prelepapoezija.com/desanka-maksimovic-biografija/; датум прегледа 01.07.2020. године ,
- Званична интернет презентација Задужбине Десанке Максимовић http://zdm.nb.rs/pages/legat; датум прегледа 13.07.2020. године ,
- Уговор о легату уступљеном задужбини Десанке Максимовић,
- Закон о основама система образовања и васпитања
( „Сл гласник РС“ бр. 88/2017, 27/2018 – др. закон 10/2019, 27/2018 – др. закон и 6/2020),
- Статут Завода за унапређивање образовања и васпитања донетог дана 18.01.2018. године
DESANKA MAKSIMOVIC – SYMBOL OF A TRANSIENT AGE OR REVOLUTION IN YOUTH EDUCATION
Abstract: The author in this text emphasizes the problem of underlining the often invisible border in the competencies of individual bodies when deciding on very sensitive issues where decisions can leave long-term consequences for society, as is the case with the withdrawal of our most important writer Desanka Maksimovic. education of the youth. The question is whether the regulations have the role of determining the competencies or free interpretation of already determined competencies by the bodies that should have the function of applying the regulations as well as supervising the bodies.
Key words: institute, autonomy, border, regulations
[1] https://www.prelepapoezija.com/desanka-maksimovic-biografija/ датум прегледа 01.07.2020. године.
[2] http://zdm.nb.rs/pages/legat.htm датум прегледа 13.07.2020. године
[3] Закон о основама система образовања и васпитања ( „Сл гласник РС“ бр. 88/2017, 27/2018 – др. закон 10/2019, 27/2018 – др. закон и 6/2020) чл. 30, 39, 40, 83, 169 и 196)