ПОВЕРЕЊЕ

Поверење је темељ сваке заједнице која жели да опстане. Оно се не рађа из лепих речи нити из добрих намера, већ из дела која се понављају и која временом постају поуздан ослонац.

Када човек нешто обећа, то је само звук. Када обећање испуни, оно прераста у основу на коју други могу да се ослоне. Поверење не настаје у тренутку – оно се гради корак по корак, доследношћу и спремношћу да се стане иза сопствене речи и онда када је тешко.

Поверење значи да се оно што говоримо подудара са оним што чинимо. Значи да одговорност не избегавамо и да договор остаје јачи од расположења, умора или тренутног интереса. Тамо где постоји поверење, људи не морају стално да проверавају, сумњају и бране се.

У средини у којој постоји поверење, разговори су јаснији, сарадња је лакша, а неспоразуми краћи. Енергија се не троши на неповерење, већ на оно што треба урадити. Тада се грешке не користе као оружје, већ као прилика да се ствари поправе.

Поверење није савршенство. Оно подразумева грешке, али и спремност да се оне признају и исправе. Није слабост, већ храброст да се остане доследан чак и онда када је лакше одустати. Није наивност, већ зрелост да се препозна вредност у ономе што градимо заједно.

Када постоји поверење, заједница може да расте. Када га нема, све почиње да се распада – тихо, споро, али сигурно. Зато се поверење не даје олако и зато се његов губитак плаћа најскупље. Али тамо где постоји спремност да се оно изнова гради, тамо почиње мир.

Подсетник за личну и заједничку одговорност

• Да ли моје речи прате моја дела?

• Да ли стојим иза онога што обећам, чак и када то више није удобно?

• Да ли градим поверење или га својим понашањем полако урушавају?

• Да ли у односу са другима тражим сигурност или сам спреман да је и сам понудим?

Поверење не настаје зато што га неко захтева. Оно се рађа онда када га неко заслужи.

Зашто је ово важно

Без поверења нема трајне сарадње, нити стабилног друштва. Тамо где се поверење чува и обнавља, ствара се простор у ком мир има шансу да траје.