
Насиље као облик понашања не постоји у вакуму и не појављује се ни из чега. Извори насиља су различити али оно што је заједничко за све је да они настају као последица нерешених и нагомиланих проблема, који се затим манифестују у виду насиља као одговор или као реакција. Временом, насиље постаје део свакодневног живота те тако ствара упориште за радикализацију других особа, а најчешће деце. Различита истраживања су показала да више од 80% насилника школског узраста, долазе из растурених породица, породица где је насилник и сам изложен насиљу од својих родитеља. У случају породице као извора насиља, дете и само у неким ситуацијама постаје насилно. У оваквим случајевима насиље само по себи је реакција и крик за помоћ, изражавање фрустрација на другима. Школски систем када се ради о оваквим случајевима није довољно припремљен, а са друге стране била би потребна сарадња са више различитих установа као што су центри за социјални рад, психолошке и друге установе. Породица је ,,мелтинг пот“ насиља за многе насилнике, односно извор њиховог насилног понашања. Међутим, постоје и други извори насиља, иако је породица најчешће основни извор насиља. Други извори насиља могу се сматрати као подстицајни извори, али не и инстигатори, односно искра из које насиље настаје. Важно је истаћи да је породица примарна заједница, односно нуклеус, и да све што дете научи једним делом долази из породице, другим делом га обликује друштво, а трећим делом у новијим временима медији односно друштвене мреже.
Многи истичу у расправама о насиљу да су и навијачке групе један од проблема и креатори насиља. Ипак у односу на породицу они су само секундарни извор насиља. Уколико је породица изграђена на здравим основима и постулатима, не постоји плодно тло за развојем насиља Не постоји бес, страх и разлог да се они канализују у форми насиља. У многим земљама навијачке групе проузрокују инциденте, на спортским дешавањима што даље подстиче чланове на насиље.Овде се највише ради о сукобу са другим највијачким групама где је циљ да се нанесе усмерено насиље према навијачкој групи другог клуба. Уколико особе које су део навијачких група потичу из разорених породица, то само додатно амплификује овај проблем. На тај начин реч је о зачареном кругу који се понавља. Многе земље су покушале да овај проблем реше кроз строге законске казне, међутим као што се може видети у случају Енглеске, проблем се само пребацује, те тако приликом утакмица у другим земљама, долази често до туча у земљама где су енглески навијачи гости.
Но, насиље се не пласира више само у оквиру породице или око спортских група. Изворе насиља можемо пронаћи у медијским садржајима који такође промовишу такве обрасце понашања, у недоличном обраћању политичара на највишем државном нивоу, видео играма, ријалити емисијама. ТВ је више од пола века представљао ауторитет за људе. Реч која се објави на ТВ-у је за многе била истина. Међутим, у неким ранијим временима пре повећане комерцијализације садржаја, постојао је ниво декорума који се морао одржавати у пласирању медијских и другх садржаја. Није било могуће имати промоцију насиља путем малих екрана, с обзиром да би се тако слала порука становништву да је насиље прихватљив начин за решавање свих нагомиланих проблема. Речник којим су се обраћали људи са малих екрана био је строго контролисан.
Често се може чути у многим дебатама, да је интернет одговоран за пораст насиља и да представља један од извора насиља. Ипак, интернет није ништа друго до медијума за комуникацију и повезивања људи. Многи људи су били радикализовани путем интернета, постајали насилни како би сакупљали лајкове и добили подршку и одобравање од бројних других непознатих људи. Међутим да би дошло до радикализације потребан је да постоји основ. Уколико имамо налазиште нафте и поред њега прођемо и са најмањом шибицом, довољна је само једна искра да све то запали. Све ово указује на психолошки аспект насиља и да заправо се прави извор крије у бројним психолошким проблемима који постоје а који настају услед различитих околности у животу појединца.
Уколико не реагујемо на време да решимо те проблеме, они могу се даље проширити попут шумског пожара. Потребно је да постоји више комуникације како би се на време угасили потенцијални пожари, који могу да запале целу шуму, односно друштво. Друштво које упадне у спиралу насиља, и које насиље налази као одговор за решавање свих проблема, је друштво које нема будућност.