УВАЖАВАЊЕ

Уважавање је темељ на коме стоји свако уређено друштво. Оно није поклон који се добија, нити услуга која се подразумева. Уважавање је став који се гради – стрпљиво, доследно и свакодневно.

Уважити другог значи признати му право да мисли, да говори, да пита и да постоји као равноправан учесник у разговору. То није знак слабости, већ зрелости. То значи слушати без подсмеха, одговарати без омаловажавања и у разговор улазити са жељом да се нађе решење, а не да се неко надјача.

У заједници у којој постоји уважавање, разлике нису претња. Оне постају извор учења. Неслагања не морају бити почетак сукоба – она могу бити почетак разумевања. Уважавање не тражи да се сви сложе, већ да свако буде саслушан.

Када се мишљења мере аргументом, а не положајем, гласноћом или моћи, разговор престаје да буде борба. Тада дијалог постаје простор сусрета, а честитост навика. У таквом простору, људи не губе достојанство да би доказали да су у праву.

Тамо где има уважавања, разговор не служи да неко из њега изађе поражен. Он служи да сви из њега изађу са више смисла, више разумевања и више мира него што су у разговор ушли.

Уважити другог значи признати да нико сам не гради заједницу. Мир се не ствара наметањем, већ признавањем вредности сваког човека који стоји за истим столом – чак и онда када се не слажемо, чак и онда када је тешко.

Без уважавања, дијалог постаје форма без садржаја. Са уважавањем, он постаје основа поверења, сарадње и трајног мира.

Подсетник за свакодневно понашање

• Да ли слушам другог да бих га разумео, или само да бих одговорио?

• Да ли уважавам право другог на различито мишљење, чак и када се с њим не слажем?

• Да ли у разговору тражим решење или победу?

• Да ли својим речима градим простор дијалога или га затварам?

Уважавање почиње од начина на који говоримо, али се доказује начином на који слушамо.

Зашто је ово важно

Јер друштво без уважавања не губи само дијалог – губи људе. А друштво које уме да уважава, уме и да траје.