UVAŽAVANJE

Uvažavanje je temelj na kome stoji svako uređeno društvo. Ono nije poklon koji se dobija, niti usluga koja se podrazumeva. Uvažavanje je stav koji se gradi – strpljivo, dosledno i svakodnevno.

Uvažiti drugog znači priznati mu pravo da misli, da govori, da pita i da postoji kao ravnopravan učesnik u razgovoru. To nije znak slabosti, već zrelosti. To znači slušati bez podsmeha, odgovarati bez omalovažavanja i u razgovor ulaziti sa željom da se nađe rešenje, a ne da se neko nadjača.

U zajednici u kojoj postoji uvažavanje, razlike nisu pretnja. One postaju izvor učenja. Neslaganja ne moraju biti početak sukoba – ona mogu biti početak razumevanja. Uvažavanje ne traži da se svi slože, već da svako bude saslušan.

Kada se mišljenja mere argumentom, a ne položajem, glasnoćom ili moći, razgovor prestaje da bude borba. Tada dijalog postaje prostor susreta, a čestitost navika. U takvom prostoru, ljudi ne gube dostojanstvo da bi dokazali da su u pravu.

Tamo gde ima uvažavanja, razgovor ne služi da neko iz njega izađe poražen. On služi da svi iz njega izađu sa više smisla, više razumevanja i više mira nego što su u razgovor ušli.

Uvažiti drugog znači priznati da niko sam ne gradi zajednicu. Mir se ne stvara nametanjem, već priznavanjem vrednosti svakog čoveka koji stoji za istim stolom – čak i onda kada se ne slažemo, čak i onda kada je teško.

Bez uvažavanja, dijalog postaje forma bez sadržaja. Sa uvažavanjem, on postaje osnova poverenja, saradnje i trajnog mira.

Podsetnik za svakodnevno ponašanje

• Da li slušam drugog da bih ga razumeo, ili samo da bih odgovorio?

• Da li uvažavam pravo drugog na različito mišljenje, čak i kada se s njim ne slažem?

• Da li u razgovoru tražim rešenje ili pobedu?

• Da li svojim rečima gradim prostor dijaloga ili ga zatvaram?

Uvažavanje počinje od načina na koji govorimo, ali se dokazuje načinom na koji slušamo.

Zašto je ovo važno

Jer društvo bez uvažavanja ne gubi samo dijalog – gubi ljude. A društvo koje ume da uvažava, ume i da traje.