За медије се каже да обликују нашу стварност. Откад су се појавили меидји било у штампаном или видео формату, они су служили да пренесу неку информацију. Доста дуго, пре интернета и друштвених мрежа, медији су имали широк ауторитет и оно што се на њима објављивало никад се није узимало са резервом. Гледаоци медијског садржаја су сви од деце до најстарих. Током 20-тог века, већи део медијског садржаја је био окренут ка едукативним емисијама, серијима различитих жанрова и бројних филмских остварења који су се приказивали на великим екранима. За разлику од било које друге публике, деца су најподлужнија утицају медија имајући у виду да је дечији мозак попут сунђера и да пијај и складишти сваку информацију, а што може касније утицати на даљи развој детета. Не постоји дете које је одрасло уз нека од Дизнијевих остварења или уз Тома и Џерија, а које се на тај начин није први пут сусрело са бројним уметничких делима највећих композитора попут Баха, Шопена, Моцарта и многих других. Насиље које се дешавало у многим од тих цртаних филмова је било апстраковано. Ниједном детету није падало напамет да узима џиновски наковањ и баца га са петог спрата куће на случајне пролазнике. Доста пута се спомиње да су и старији цртани филмови били насилни али се губи поента у смислу да је постојало растојање између фантазије и реалности. Што се нешто више приближава стварности, односно што јој је сличније, лакше је да се неко индетификује са тим.
Но, како је време пролазило, бројне телевизије су избацивале едукативни програм, цртане филмове и слично. Уз повећано комерцијализацију медија, није постојала контрола садржаја и свако је гледао да својим гледаоцима понуди што је могући занимљивији садржај. У једном моменту долази до експанзије серија о криминалу, подземљу, лошим момцима, серијама у којима насиља има на претек. Нестале су серије које су за концепт имале неку породчну драму или су пратиле догодовштине неке од просечних породица у свакодневном животу. На њихово место дошле су серије за које се не може рећи да ликови које глумци тумаче су узор за развој било ког детета. Ипак, као што свака роба има купца тако и ове серије имају своју публику. Међутим, деца су публика која није таргетерина али која прати ове серије. Утицај ових серија на понашање није видљив одмах, он се може видети тек након времена када дође до промене понашања појединца или групе појединаца.
Са друге стране, присуство ријалитија на националним фреквенцијама је значајно погоршало стање у погледу постојања насиља. И док са серијама у улози главних ликова може да се идентификује одређени број особа, код ријалити емисија реч је ипак о реалним људима а не измишљеним ликовима па је и сама повезаност са обичном особом ближа. Бројне псовке, сцене насиља и сично које су видљиве на малим екранима, даје деци образац понашања. Деца временом тај образац почињу да примењују у школи и на другим местима, када дођу у неку конфликтну ситуацију, губећи из вида где је граница таквог понашања. Да ли деца могу да препознају шта је исправно и морално ако се временом тај образац морала и етике у самом понашању изгуби? Када се појавио Велики брат 2006. године, победник емисије је био Иван Љуба. Реч је о особи која је имала најмање конфликтних ситуација и која је у том моменту професор у музичкој школи. Међтуим како је време пролазило, особе разних биографија и културних образаца понашања су улазили у ријалити емисије, при чему се у многим ситуацијама подстицало да се нађу особе код којих може да дође до конфликтне ситуације у циљу веће гледаности и и зараде. Многа деца која седе код куе, захваћени су таквим програмом, било да самостално листају канале или да неко од њихових укућана гледа тај садржај.
Како се све померило на интернет тако су се и медији померили. Да интернет није оаза у којој могу да се склоне, доказ је присуство разних садржаја који су едитовани на начин да привуку пажњу. Поготово са развојем нових платформи попут TikToka, овакви садржаји постају вирални и раширени међу омладином. Деца временом опонашају то што су видели, те смо тако сведоци све чешћих туча, разних облика злостављања, а која су прво виђена од стране неког од учесника ријалитија или су инспирисана њиме.
На трећој страни налази се и пренос вести који се односе на црну хронику. Често смо једноставно бомбардовани таквим насловима који привлаче пажњу. Једна од најгорих ствари која може да се учини јесте да се насилницима да публицитет. Уколико знају да ће се њихова фотогграфија појавити на телевизији, интернету или другим медијима, то многе само додатно подситче да се отисну у своје насилничко понашање. Често се то заврши и са трагичним последицама по више људи. У многим ситуацијама, управо је жртва та која временом не знајући како да одговори на насиље, доноси радњу да изврши напад на школу или неку установу. Наравно има и огроман број људи који нису жртве насиља али су на неки начин изопштени или желе да промене статус кво. Чувена школска пуцњава у средњој школи у Колумбајну, променила је перцепцију коју људи имају на то како функционише школство, шта су узроци насиља и слично. Међутим у америчком примеру видели смо да никакве мере нису предузеле да се то спречи, па је тако годинама касније настављено са бројним другим крвавим пировима. Треба имати у виду да постоји мноштво канала којима је циљ само комерцијални садржај. Када такав садржај није прилагођен, временом тај сам садржај даје идеје људима. Инспирисани томе да могу постати познати и да ће медији посвећивати бројне чланке на ту тему, они се одлучују на такав чин. Почионици у многим овим случајевима су деца која нису још ни пунолетна. Нажалост у Србији смо имали прилику да видимо школску пуцњаву која се десила прошле године у Рибникару.
Чињеница је да је насилан садржај свугде око нас било у традиционалним или нетрадиционалним медијима. Ознаке узраста за одређени програм су технички неефективни јер оне не спречавају никог да погледа одређену серију или програмски садржај. Скоро ниједна станица такав садржај не држи након поноћног програма јер је поврат уложених средстава никакав. Ријалити садржај је релативно јефтин да се направи а приходи могу потенцијално да буду огромни – али је зато штета и утицај на младе и друштво у целини у подстицању насиља као решење, немерљив. Међутим утицај који такав садржај има на друштво је огроман. Било да је реч о новинама, интернету, ТВ-у, они су само медијуми који преносе информацију, а читалац, гледалац је тај који ту информацију упија. Што се више такав садржај понавља он се нормализује. Медији морају да пронађу начин како да зараде новац али који неће ставити друштво изнад профита. Јер једном покренута спирала насиља никада се не може засуставити. Уколико смо бомбардовани насиљем, уколико насиље гледамо свугде око нас, а медији додатно верификују све те обрасце, од насиља нећемо моћи да побегнемо, нити ћемо деци моћи да објаснимо да насиље није решење за решавање проблема. Нема света без насиља без одговорних медија.