ГОВОР МРЖЊЕ НА ИНТЕРНЕТУ

Интернет се често описује као простор неограничене слободе изражавања. Али слобода која није укорењена у одговорности лако губи своју суштину и постаје средство повређивања. Управо у том јазу између слободе и одговорности настаје и шири се говор мржње – не као изолован испад, већ као дубоко укорењен друштвени образац.

Говор мржње није ствар личног укуса, нити „оштријег језика“. Он није критика, нити неслагање. Он је облик симболичког насиља – језик којим се појединцима и групама систематски одузима достојанство, човечност и право на равноправно постојање у јавном простору.

Када се такав говор толерише, релативизује или оправдава, последице нису само индивидуалне. Он постепено обликује атмосферу у којој страх постаје гласнији од аргумента, а ћутање се претвара у механизам самоодбране. У таквом окружењу не бивају потиснути само гласови директно нападнутих – бива потиснута и сама могућност смисленог друштвеног дијалога.

Говор мржње се ретко појављује у отвореном и недвосмисленом облику. Много чешће је прикривен – упакован у форму шале, ироније, „искреног мишљења“ или позивања на слободу говора. Управо зато његово препознавање захтева зрелу и критичку пажњу.

Кључно питање није како је нешто речено, већ шта та порука чини другоме.

– Да ли понижава или обезвређује
– Да ли искључује и обележава
– Да ли подстиче страх, мржњу или нетрпељивост
– Да ли некоме одузима право да буде виђен као равноправно људско биће

Слобода говора није апсолутна вредност када служи као оправдање за дехуманизацију. Она губи своју етичку основу оног тренутка када постане алат за систематско понижавање другог.

Када говор мржње постане „уобичајен“, он постепено помера границе прихватљивог. Оно што је некада изазивало осуду, временом постаје нормализовано. Тако се гради култура у којој агресија замењује аргумент, а гласност потискује разум.

Дугорочне последице таквог процеса су дубоке:

– урушавање поверења у јавни говор
– продубљивање друштвених подела
– осећај небезбедности и искључености
– губитак вере да је дијалог уопште могућ

Друштво које се навикне на мржњу у језику, постепено губи осетљивост за човека.

Одговор на говор мржње не мора бити гласан да би био делотворан. Али мора бити свестан.

• Не узвраћати истом мером – мржња се тиме не умањује, већ умножава

• Користити механизме пријављивања – јер ћутање никада није неутрално

• Пружити подршку онима који су мета напада – и кратка, јасна реч може вратити осећај видљивости

• Бирати језик који смирује, прецизира и оставља простор за разумевање

Одговорност не припада само институцијама и платформама. Она почиње од сваког појединца који својим присуством учествује у дигиталном простору.

Превенција говора мржње не значи укидање различитих мишљења. Она значи изградњу културе у којој се неслагање изражава аргументом, а не понижавањем; у којој разлика није претња, већ позив на разумевање.

Начин на који пишемо, коментаришемо и делимо садржај обликује заједницу у којој живимо – и онлајн и ван ње. Интернет може бити простор знања, повезивања и слободе, али само ако одбијемо да будемо пасивни сведоци насиља у језику.

Заштита достојанства није цензура.
Она је етичка обавеза.