GOVOR MRŽNJE NA INTERNETU

Internet se često opisuje kao prostor neograničene slobode izražavanja. Ali sloboda koja nije ukorenjena u odgovornosti lako gubi svoju suštinu i postaje sredstvo povređivanja. Upravo u tom jazu između slobode i odgovornosti nastaje i širi se govor mržnje – ne kao izolovan ispad, već kao duboko ukorenjen društveni obrazac.

Govor mržnje nije stvar ličnog ukusa, niti „oštrijeg jezika“. On nije kritika, niti neslaganje. On je oblik simboličkog nasilja – jezik kojim se pojedincima i grupama sistematski oduzima dostojanstvo, čovečnost i pravo na ravnopravno postojanje u javnom prostoru.

Kada se takav govor toleriše, relativizuje ili opravdava, posledice nisu samo individualne. On postepeno oblikuje atmosferu u kojoj strah postaje glasniji od argumenta, a ćutanje se pretvara u mehanizam samoodbrane. U takvom okruženju ne bivaju potisnuti samo glasovi direktno napadnutih – biva potisnuta i sama mogućnost smislenog društvenog dijaloga.

Govor mržnje se retko pojavljuje u otvorenom i nedvosmislenom obliku. Mnogo češće je prikriven – upakovan u formu šale, ironije, „iskrenog mišljenja“ ili pozivanja na slobodu govora. Upravo zato njegovo prepoznavanje zahteva zrelu i kritičku pažnju.

Ključno pitanje nije kako je nešto rečeno, već šta ta poruka čini drugome.

– Da li ponižava ili obezvređuje
– Da li isključuje i obeležava
– Da li podstiče strah, mržnju ili netrpeljivost
– Da li nekome oduzima pravo da bude viđen kao ravnopravno ljudsko biće

Sloboda govora nije apsolutna vrednost kada služi kao opravdanje za dehumanizaciju. Ona gubi svoju etičku osnovu onog trenutka kada postane alat za sistematsko ponižavanje drugog.

Kada govor mržnje postane „uobičajen“, on postepeno pomera granice prihvatljivog. Ono što je nekada izazivalo osudu, vremenom postaje normalizovano. Tako se gradi kultura u kojoj agresija zamenjuje argument, a glasnost potiskuje razum.

Dugoročne posledice takvog procesa su duboke:

– urušavanje poverenja u javni govor
– produbljivanje društvenih podela
– osećaj nebezbednosti i isključenosti
– gubitak vere da je dijalog uopšte moguć

Društvo koje se navikne na mržnju u jeziku, postepeno gubi osetljivost za čoveka.

Odgovor na govor mržnje ne mora biti glasan da bi bio delotvoran. Ali mora biti svestan.

• Ne uzvraćati istom merom – mržnja se time ne umanjuje, već umnožava

• Koristiti mehanizme prijavljivanja – jer ćutanje nikada nije neutralno

• Pružiti podršku onima koji su meta napada – i kratka, jasna reč može vratiti osećaj vidljivosti

• Birati jezik koji smiruje, precizira i ostavlja prostor za razumevanje

Odgovornost ne pripada samo institucijama i platformama. Ona počinje od svakog pojedinca koji svojim prisustvom učestvuje u digitalnom prostoru.

Prevencija govora mržnje ne znači ukidanje različitih mišljenja. Ona znači izgradnju kulture u kojoj se neslaganje izražava argumentom, a ne ponižavanjem; u kojoj razlika nije pretnja, već poziv na razumevanje.

Način na koji pišemo, komentarišemo i delimo sadržaj oblikuje zajednicu u kojoj živimo – i onlajn i van nje. Internet može biti prostor znanja, povezivanja i slobode, ali samo ako odbijemo da budemo pasivni svedoci nasilja u jeziku.

Zaštita dostojanstva nije cenzura.
Ona je etička obaveza.