Доста дуго се сматрало да насиље не може бити никакво другачије него физичко насиље. Преовладавало је мишљење да само оно насиље које се доживи, тј. телесна траума је видљив вид насиља и да оно једино постоји. Међутим, психичко насиље постоји исто толико дуго колико и физичко насиље. Психичко насиље може пре свега бити узроковано како директно тако и индиректно. Директно психичко насиље усмерено је ка једној особи, које за циљ има да тој особи нанесе душевну бол користећи разне видове притиска, уцена, емотивне манипулације и слично. Индиректно психолошко насиље постоји када психолошко насиље не врши једна особа према другој особи, већ то може бити последица околности као што су ратна дешавања, природне непогоде и слично. И једно и друго насиље воде ка траумама које могу доста дуже трајати од последица физичког насиља, те самим тим утицати на даљи живот особе. У рату, многи од повратника који су били реципенти индиректног психолошког насиља, поред физичког, суочавали су се са PTSD – Post traumatic stress disorder, где се у многим случајевима мењала комплетна личност појединца.
Дигитално односно интернет насиље је у својој суштини вербално насиље. Некада се вербално насиље вршило заједно са физичким насиљем или одвојено, али је кључна ствар била што су насилник и жртва били у истом простору, те би жртва одласком из школе или места на којем доживљава насиље, могла да на неко време се склони од насиља. Међутим, настанком интернета појам простора и времена када је реч о насиљу су избрисани. Насилник може да наставља да психички злоставља жртву било када и било где. Када је реч о деци, чести су случајеви где деца у групи врше изопштење појединца или друге групе, често остављајући малициозне коментаре при чему додатно поспешују притисак код жртве. Овакав начин поступања, заједно са физичким насиљем, може довести до тога да жртва потражи излаз у самоубиству као једином решењу да побегне од насиља. Оно што је кључ у спречавању насиља путем интернета јесте едукација родитеља поред деце. Деца данас од најранијих дана имају доступне мобилне уређаје где су изложени разном садржају, а који може значајно утицати на њихов психо-физички и емотивни развој. Бројни YouTube и други TikTok инфлуенсери, имају разне клипове у којима се расправљају са другима, где је већина од тих клипова режирана и исценирана, а све у циљу претплаћености на њихови канале, куповине садржаја и слично. Основни проблем је што дете нема перцепцију о томе да су такве ствари режиране те тако то усваја као културни образац понашања. Са друге стране стоји и чињеница да су претходне генерације, значајно мање технолошки писмене од новијих генерација. Утицај који могу родитељи да имају најчешће се своди на разговор, али некада тај разговор може доћи као закаснела реакција на већ постојеће стање које је некоме нанело одређено последице. Новије генерације родитеља, те будући родитељи, морају се технолошки едуковати како би се знали да користе платформе за мониторинг мобилних уређаја своје деце. Потребно је наћи баланс између заштите приватности деце и права родитеља да има приступ њиховом садржају. Не треба заборавити да деца тек од 14 година имају како пуну деликтну одговорност (одговорност за штету, према члану 167. ЗОО), тако и кривичну одговорност. Ипак, треба деловати превентивно како не би дошло до последица. Тако, кроз мониторинг порука, насилних видео игара, прегледа друштвених мрежа, родитељ може на време да реагује уколико његово дете постаје насилник или уколико се према његовом детету врши насиље. Да би постојала адекватна реакција родитеља мора се радити на дигиталној писмености и едукацији. Једино на тај начин можемо сачувати сопствено или туђе дете пре него што буде касно, јер свако време тражи прилагођавање новонасталим околностима, а интернет насиље је само једно од таквих околности.
Морамо имати и на уму да је ефекат интернет насиља много далекосежнији него директног вербалног насиља. Циља је исти – да се особа умањи, исмеје руглу због неке своје разлике, изопшти из друштва итд. Међутим, ефекат интернет насиља састоји се и у томе што позива практично сваког да се придружи у таквом виду насиља, што доводи до једне врсте виртуелног линча жртве насиља. У таквој атмосфери, особа односно дете које је жртва насиља нема простора да дише и често је немогуће да се одбрани. Поред тога, трагови интернет насиља много дуже трају и чекада никад не буду избрисани. Реч се каже и прође, али оно што се каже и изговори на интернету остају скоро заувек. Иако ће многе платформе уклонити на захтев родитеља, корисника такав садржај, некада није могуће довољно брзо реаговати или склонити са свих страна, те ће се увек провући неки изузетак.
Facebook, YouTube, TikTok, само су вектори преко којег је могуће спроводити насиље на интернету. Са све већим уделом вештачке интелигенције у будућности интернета већ почињемо да виђамо нове видове психоолошког насиља које превазилазе лажне речи и увреде и претње – од лажних изјава, преко монтираних фотографија и слично. Као што су родитељи са развојем интернета па све до неколико година улазили на непознат терен, тако и ми данас са вештачком интелигенцијом улазимо на непознат терен. Простор за манипулацију је огроман а јако је тешко у многим случајевима препознати шта је легитимно а шта не.
Да би спречили интернет насиље, као друштво морамо да едукујемо децу о значају интернета као средства за рад али исто тако и опасностима које вребају на њему када је реч о психичком насиљу, преко интернета. Врло је важно да школа и родитељи обављају своју васпитно-образовну улогу на време и да прате развој детета, јер ће дете које усвоји културни образац понашања у стварном животу, исти тај образац пренети и на виртуелни живот. Сваки уложени труд и воља да својој деци усадимо нормалне обрасце понашања, чини интернет бољим местом, а истовремено и да психичко насиљу се јасно каже – доста.