Dosta dugo se smatralo da nasilje ne može biti nikakvo drugačije nego fizičko nasilje. Preovladavalo je mišljenje da samo ono nasilje koje se doživi, tj. telesna trauma je vidljiv vid nasilja i da ono jedino postoji. Međutim, psihičko nasilje postoji isto toliko dugo koliko i fizičko nasilje. Psihičko nasilje može pre svega biti uzrokovano kako direktno tako i indirektno. Direktno psihičko nasilje usmereno je ka jednoj osobi, koje za cilj ima da toj osobi nanese duševnu bol koristeći razne vidove pritiska, ucena, emotivne manipulacije i slično. Indirektno psihološko nasilje postoji kada psihološko nasilje ne vrši jedna osoba prema drugoj osobi, već to može biti posledica okolnosti kao što su ratna dešavanja, prirodne nepogode i slično. I jedno i drugo nasilje vode ka traumama koje mogu dosta duže trajati od posledica fizičkog nasilja, te samim tim uticati na dalji život osobe. U ratu, mnogi od povratnika koji su bili recipenti indirektnog psihološkog nasilja, pored fizičkog, suočavali su se sa PTSD – Post traumatic stress disorder, gde se u mnogim slučajevima menjala kompletna ličnost pojedinca.
Digitalno odnosno internet nasilje je u svojoj suštini verbalno nasilje. Nekada se verbalno nasilje vršilo zajedno sa fizičkim nasiljem ili odvojeno, ali je ključna stvar bila što su nasilnik i žrtva bili u istom prostoru, te bi žrtva odlaskom iz škole ili mesta na kojem doživljava nasilje, mogla da na neko vreme se skloni od nasilja. Međutim, nastankom interneta pojam prostora i vremena kada je reč o nasilju su izbrisani. Nasilnik može da nastavlja da psihički zlostavlja žrtvu bilo kada i bilo gde. Kada je reč o deci, česti su slučajevi gde deca u grupi vrše izopštenje pojedinca ili druge grupe, često ostavljajući maliciozne komentare pri čemu dodatno pospešuju pritisak kod žrtve. Ovakav način postupanja, zajedno sa fizičkim nasiljem, može dovesti do toga da žrtva potraži izlaz u samoubistvu kao jedinom rešenju da pobegne od nasilja. Ono što je ključ u sprečavanju nasilja putem interneta jeste edukacija roditelja pored dece. Deca danas od najranijih dana imaju dostupne mobilne uređaje gde su izloženi raznom sadržaju, a koji može značajno uticati na njihov psiho-fizički i emotivni razvoj. Brojni YouTube i drugi TikTok influenseri, imaju razne klipove u kojima se raspravljaju sa drugima, gde je većina od tih klipova režirana i iscenirana, a sve u cilju pretplaćenosti na njihovi kanale, kupovine sadržaja i slično. Osnovni problem je što dete nema percepciju o tome da su takve stvari režirane te tako to usvaja kao kulturni obrazac ponašanja. Sa druge strane stoji i činjenica da su prethodne generacije, značajno manje tehnološki pismene od novijih generacija. Uticaj koji mogu roditelji da imaju najčešće se svodi na razgovor, ali nekada taj razgovor može doći kao zakasnela reakcija na već postojeće stanje koje je nekome nanelo određeno posledice. Novije generacije roditelja, te budući roditelji, moraju se tehnološki edukovati kako bi se znali da koriste platforme za monitoring mobilnih uređaja svoje dece. Potrebno je naći balans između zaštite privatnosti dece i prava roditelja da ima pristup njihovom sadržaju. Ne treba zaboraviti da deca tek od 14 godina imaju kako punu deliktnu odgovornost (odgovornost za štetu, prema članu 167. ZOO), tako i krivičnu odgovornost. Ipak, treba delovati preventivno kako ne bi došlo do posledica. Tako, kroz monitoring poruka, nasilnih video igara, pregleda društvenih mreža, roditelj može na vreme da reaguje ukoliko njegovo dete postaje nasilnik ili ukoliko se prema njegovom detetu vrši nasilje. Da bi postojala adekvatna reakcija roditelja mora se raditi na digitalnoj pismenosti i edukaciji. Jedino na taj način možemo sačuvati sopstveno ili tuđe dete pre nego što bude kasno, jer svako vreme traži prilagođavanje novonastalim okolnostima, a internet nasilje je samo jedno od takvih okolnosti.
Moramo imati i na umu da je efekat internet nasilja mnogo dalekosežniji nego direktnog verbalnog nasilja. Cilja je isti – da se osoba umanji, ismeje ruglu zbog neke svoje razlike, izopšti iz društva itd. Međutim, efekat internet nasilja sastoji se i u tome što poziva praktično svakog da se pridruži u takvom vidu nasilja, što dovodi do jedne vrste virtuelnog linča žrtve nasilja. U takvoj atmosferi, osoba odnosno dete koje je žrtva nasilja nema prostora da diše i često je nemoguće da se odbrani. Pored toga, tragovi internet nasilja mnogo duže traju i čekada nikad ne budu izbrisani. Reč se kaže i prođe, ali ono što se kaže i izgovori na internetu ostaju skoro zauvek. Iako će mnoge platforme ukloniti na zahtev roditelja, korisnika takav sadržaj, nekada nije moguće dovoljno brzo reagovati ili skloniti sa svih strana, te će se uvek provući neki izuzetak.
Facebook, YouTube, TikTok, samo su vektori preko kojeg je moguće sprovoditi nasilje na internetu. Sa sve većim udelom veštačke inteligencije u budućnosti interneta već počinjemo da viđamo nove vidove psihoološkog nasilja koje prevazilaze lažne reči i uvrede i pretnje – od lažnih izjava, preko montiranih fotografija i slično. Kao što su roditelji sa razvojem interneta pa sve do nekoliko godina ulazili na nepoznat teren, tako i mi danas sa veštačkom inteligencijom ulazimo na nepoznat teren. Prostor za manipulaciju je ogroman a jako je teško u mnogim slučajevima prepoznati šta je legitimno a šta ne.
Da bi sprečili internet nasilje, kao društvo moramo da edukujemo decu o značaju interneta kao sredstva za rad ali isto tako i opasnostima koje vrebaju na njemu kada je reč o psihičkom nasilju, preko interneta. Vrlo je važno da škola i roditelji obavljaju svoju vaspitno-obrazovnu ulogu na vreme i da prate razvoj deteta, jer će dete koje usvoji kulturni obrazac ponašanja u stvarnom životu, isti taj obrazac preneti i na virtuelni život. Svaki uloženi trud i volja da svojoj deci usadimo normalne obrasce ponašanja, čini internet boljim mestom, a istovremeno i da psihičko nasilju se jasno kaže – dosta.