Svet koji poznajemo konstantno se menja. Toga smo, u manjoj ili većoj meri, svi svesni. Manje je, međutim, poznato da su u vremenskom periodu od kraja decembra kada su prepoznati prvi slučajevi pneumonije nepoznatog uzroka u provinciji Vuhan do 11.03.2020. godine kada je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju, brojne promene evolutivnog karaktera počele da poprimaju „revolucionarni“ karakter. Drugim rečima, u početku nepoznati uzrok, kasnije označen kao virus COVID-19, pretvorio se u katalizator čitavog niza procesa.
Jedan od procesa na koje je proglašenje pandemije uticalo katalitički započet je 31.10.2008. godine kada je javnosti nepoznata osoba/e pod pseudonimom Satoshi Nakamoto prezentovala elektronski peer-to-peer sistem pod nazivom Bitcoin. Na ovaj dan, to jest 03.01.2009. godine kada je „izrudaren“ nulti blok i u opticaj pušteno prvih pedeset bitkoina (u daljem tekstu BTC), započeta je nova faza u razvoju sistema razmene dobara u monetarnim ekonomijama. Zašto smatramo da je na ovaj način započeta nova faza u razvoju novca i kako je to ona katalizovana proglašenjem pandemije?
Glavni junak naše priče, tvorac BTC, savršeno razume i prati tendencije u razvoju novca. Prepoznaje i objedinjuje najbolje elemente svake od faza u razvoju, nastavlja ih, a zatim nudi konkretno rešenje za prevazilaženje manjkavosti svih poznatih sistema, ali pre svega problematičnog načina na koji se određuje i čuva kupovna vrednost novca. Na koji način to čini?
Formiranjem peer-to-peer sistema BTC u kojem kao cirkuliše „Satoshi“ kao novčana jedinica (tako je, osnovna jedinica nije BTC, on ni ne postoji kao novčana jedinica, već postoji Satoši koji se radi lakšeg računanja laički konvertuje u Bitkoin u odnosu 1:100000000) ustanovljen je sistem koji služi kao osnova za ocenu vrednosti drugih dobara. Ovaj stav, međutim, potrebno je obrazložiti. Naime, naše pozitivno zakonodavstvo favorizuje dinar kao oblik „prinudnog novca“ (Zakon o Narodnoj banci Srbije „Sl. glasnik RS“, br. 72/2003, 55/2004, 85/2005 – dr. zakon, 44/2010, 76/2012, 106/2012, 14/2015, 40/2015 – odluka US i 44/2018; Zakon o deviznom poslovanju „Sl. glasnik RS“, br. 62/2006, 31/2011, 119/2012, 139/2014 i 30/2018). No, za razliku od nekih zemalja, naš zakonodavac ne zabranjuje kriptovalute izričito. Stoga, pravni i ekonomski teoretičari skloni su da Bitkoin posmatraju kao robu (praveći analogiju u odnosu na telefonski impuls, električni ili internet signal) i da sve ugovore u kojima se plaćanje vrši ovom ili nekom drugom od preko 200 kriptovaluta interpretiraju kroz konverziju kao ugovor o razmeni, a ne o kupoprodaji.
No, fetišizacija zakonskog sredstva plaćanja, te prinudni propisi država u ovoj oblasti, smatramo, relikt su prošlosti. Mada države prisvajaju suverenitet u ovoj oblasti, novac nije danas, niti je ikada bio, samo ono što država kaže da je novac. Novac je ono što smo kroz konsenzus spremni prihvatimo kao merilo vrednosti. Zamislimo, primera radi, da je lice A voljno da prenese pravo svojine na automobilu licu B koje se obavezuje da za uzvrat 0,5 BTC pošalje licu V koje je lice A angažovalo za izradu kuhinje po meri i 1,0 BTC licu G od kojeg je lice A uzelo poslovni prostor u zakup na godinu dana. Da li bismo mogli da kažemo da u ovom složenom obligacionom odnosu, ekonomski posmatrano, BTC kroz konsenzus četiri osobe određuje vrednost drugih stvari – konkretno automobila, kuhinje (to jest, rada i materijala) i zakupnine poslovnog prostora? Da li bismo bili u pravu ako sa pravnog stanovišta kažemo da iznosi od 1,5, zatim 0,5 i 1,0 BTC predstavljaju, pored automobila, posla i poslovnog prostora, u smislu odredbi Zakona o obligacionim odnosima RS („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93, „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja i „Sl. glasnik RS“, br. 18/2020), potpuno određene bitne elemente ugovora o kupoprodaji, delu i zakupu? Odgovor na oba ova pitanja bio bi pozitivan. Ukoliko je tako, da li bi sa pravnog i ekonomskog stanovišta bilo ispravno reći da BTC nije novac? Nama se čini da ne.
Ovakav zaključak je tim pre interesantan ukoliko imamo u vidu trostruku nemogućnost države da kontroliše ili spreči ovakve transakcije. Naime, nije moguće sankcionisati ovakve pravne poslove ništavošću budući da su, barem sa stanovišta našeg pravnog poretka, pravno valjani. Mada ovaj stav zahteva posebnu analizu u nekom od narednih članaka, to ne bi bilo moguće čak ni u slučaju da su kriptovalute izričito zabranjene u našem pravu. Drugo, zakonodavac ne može da uslovi obavljanje ovakvih transakcija u dinarima kao što to čini kada su cene ugovorene sa valutnom klauzulom. Zapravo može, ali takva norma bila bi leges imperfectae jer ne postoji faktička mogućnost da se obezbedi njeno poštovanje, budući da elektronski novčanici nijednog od učesnika nisu vezani za njihovo ime (iz istog razloga BTC je nemoguće, osim ukoliko izvršni dužnik na to izričito ne pristane, koristiti kao sredstvo prinudnog izvršenja). Najzad, ne i manje bitno, sud ne može da uskrati pravnu zaštitu bilo kojem od učesnika ovog složenog odnosa za slučaj da je njegovo pravo iz odnosa povređeno, osporeno ili ugroženo.
Ako prihvatimo da pomenuti momenti zaista predstavljaju indikatore tačnosti hipoteze da BTC funkcioniše kao novac, postavlja se pitanje na osnovu čega smatramo da je proglašenje pandemije doprinelo njegovoj implementaciji kao monetarne jedinice.
Naime, već smo napomenuli kako BTC uvažava tendencije u razvoju novca. Tu, pre svega mislimo na favorizovanje upotrebe najnovijih informativnih tehnologija za čuvanje, a naročito transfer novca. Preciznije, prethodna faza u razvoju novca inicirana je trećim talasom globalizacije. Smanjenje prostorne i vremenske distance, zahtevalo je unapređenje sistema prenosa novca, odnosno smanjenje rizika pri plaćanju. Implementacijom složenih informacionih tehnologija u prvi plan su izbačeni elektronski oblici čuvanja novca i plaćanja. Zbog svojih prednosti prihvaćeni su i rašireni u toj meri da već danas monetrani sistemi najrazvijenijih zemalja po pravilu fukcionišu kao „cashless“ zajednica.
Bitkoin, ako ga posmatramo kao mrežu, nastavlja tendenciju „digitalizacije novca“ tako što značajno unapređuje mogućnosti njegovog trasfera. Primera radi, verifikacija transakcije koja glasi na određeni broj BTC u proseku bude obavljena na mreži od strane „rudara“ za par minuta, ali uglavnom ne više od 10 minuta, bez obzira gde se učesnici transakcije, ali i rudari nalaze. Sve to uz zanemarivo malu proviziju koja se plaća samo jednom. To je neuporedivo kraće vreme u odnosu na ono koje je potrebno za verifikaciju transfera iznosa označenog u USD iz, recimo, Kine u bilo koju zemlju na jugu afričkog kontinenta. Za ovakvu transakciju bilo bi potrebno u proseku 5 do 8 dana, uz najmanje 4 plaćene provizije za učešće posredničkih banaka i bar isto toliko provizija na konverziju valuta (jer se plaćanje u svim tim bankama može vršiti samo u domaćoj valuti).
Međutim, iako BTC omogućava brz prenos sredstava među subjektima i iako faktički funkcioniše kao novac, mišljenja smo da njegova snaga ne leži toliko u obavljanju transakcija, naročito u okviru manjih trgovinskih aranžmana (mada je kompanija Coca Cola donela odluku da na narednu seriju svojih automatskih aparata za piće postavi skener koda eletronskog novčanika). Njegova snaga leži u mogućnosti da sačuva vrednost imovine i u tom smislu se ponaša kao „digitalno zlato“. Ovaj momenat smo imali u vidu kada smo proglašenje pandemije doveli u vezu sa implememtacijom BTC. Tu pre svega mislimo na način na koji se vrednost novca određuje, no i ovaj stav zahteva dodatno obrazloženje.
Mada je Velika Britanija to učinila ranije, ukidanje „zlatnog standarda“ u Sjedinjenim Američkim Državama (započeto 1933. godine, a dovršeno 1971. godine) otvorilo je novu fazu u funkcionisanju novca i monetarnih ekonomija. Sa ukidanjem zlatnog standarda najjača ekonomija sveta, za njom praktično sve države današnjice, oslobodile su sebe obaveze da pre povećanja količine novca u opticaju povećaju proporcionalno i svoje rezerve u zlatu. Ekonomska logika takvog poteza može se naći u potrebi prevazilaženja krize uzrokovane velikim ratovima. Međutim, iako je namera možda i bila dobra, krajnji rezultat je taj da se monetarne ekonomije pretvaraju u izrazito centralizovane i etatizovane sisteme u kojima se vrednost novca gotovo isključivo temelji na „poverenju“ u centralnu monetarnu ustanovu u zemlji i njenom „autoritetu“.
Dakle, države današnjice za sebe su prisvojile suverenitet u pogledu određenja sredstva plaćanja, kao i ekskluzivitet određivanja kupovne moći tog sredstva. Isti su, nakon abrogacije „zlatnog standarda“, delegirale svojim centralnim monetarnim ustanovama. Poverenje u centralne banke i njihovu ocenu koliko vredi domaća valuta, odnosno druga valuta u kojoj je cena eventualno iskazana, načelno jedini je rukovodni princip za određenje vrednosti robe ili usluga koju nudimo na tržištu. Princpip tržišne privrede, zlatni standard, limitirani zlatni standard, veličina privrednog rasta, kao i drugi mehanizmi za određenje vrednosti novca, zamenjene su „prinudnim kursom“. Sve manjkavosti ovakvog modela osećaju se u svakodnevnom životu, no do izražaja dolaze upravo u vreme kriza, naročito onim globalnih razmera kao što je aktuelna pandemija virusa COVID-19. Na ovakve krize, kada je privrdni život usporen ili čak potpuno stopiran, a budžetska potrošnja povećana, neopterećene obavezom da obezbede pokriće za povećenje količine novca u opticaju, države posežu za očajničkim merama kao što su štampanje novca ili plasiranje kredita bez adekvatnog kapitala za pokriće rizičnih plasmana. Primera radi, procena je da su samo Sjedinjene Države su u poslednjih par meseci u opticaj pustile preko 3,5 triliona novih banknota, a da je Evropska centralna banka dala je zeleno svetlo za štampanje preko jednog triliona evra.
Ovakav upliv novca na tržište, jasno je, vodi (hiper)inflaciji, mada ne nužno u zemljama plasmana, već u onima kojima će nove novčanice biti plasirane sekundarno i tercijarno. Kako je tu reč o preko dve trećine država današnjice, ideja o prinudnom kursu i poverenju u centralne banke otpada, a na scenu stupa BTC. Naime, najveća prednost ove kriptovalute leži u ograničenoj ponudi novčanih jedinica (konkretno u opticaju može biti maksimalno 21 milion BTC). Kompjuterski kod na kojem je ovaj sistem zasnovan napisan je tako da ponudu nije moguće menjati. Zapravo, tehnički jeste, ali je za to potrebna saglasnost 51% učesnika na mreži. Budući da je procena da u ovom trenutku na mreži učestvuje preko milion rudara i 25 miliona vlasnika BTC, ovakav konsenzus je praktično nemoguće postići. I upravo zato što je ponuda ograničena, jedini kriterijum od kojeg zavisi monetarna moć BTC je potražnja za njim. To dalje znači da je ova valuta, prvo, izrazito deflatorna, drugo u potpunosti decentralizovana i zasnovana isključivo na osnovnim principima tržišne ekonomije.
U vremenu krize i hiperinflacije u najavi, nije sporno da će, možda ne sve generacije, ali mlađe svakako, pokušati da obezbede stečenu imovinu kupovinom ove valute umesto, na primer, zlata čija kupovina nije jednostavna, kao ni njegovo čuvanje ili docnije unovčavanje. Razlog više za ovakvo optiranje nalazi se u događaju koji se naziva halving, a koji se dogodio upravo u jeku pandemije, tačnije 11. maja 2020. godine. Bez ulaska u tehničke detalje, rekli smo da može biti maksimalno 21 milion BTC u opticaju. Nije svih 21 milion odjednom pušteno, nego se u opticaj pušta određena količna kao nagrada za rudara koji transakciju upiše u block svaki put kada u tome uspe. Prvobitna nagrada iznosila je 50 BTC. Na svake 4 godine, tačnije nakon upisanih 210000 blokova nagrada bude prepolovljena. Ta pojava se naziva halving.
Od 11. maja 2020. godine, dakle, nakon svake upisane transakcije, rudari kao nagradu dobijaju (odnosno u opticaj sa svakom transakcijom bude pušteno) 6,25 BTC. To znači da, dok tradicionalne valute teže ka hiperinflaciji zbog prevelike ponude, BTC jača jer količina koja postaje dostupna na dnevnom nivou je sve manja i to u uslovima unapred ograničene ponude. Imajući u vidu rastuće nepoverenje u tradiconalne valute zbog neskrivenog štampanja radi podmirivanja potreba preopterećenog zdravstvenog, ali i posustalog privrednog sistema, za očekivati je da će potražnja za valutom neopterećenom odlukama „centralnog autoriteta“ porasti.
Slične prognoze, indirektno zaključujemo, imaju drugi finansijski autoriteti. Narodna banka Srbije najavila je regulaciju tržišta kriptovaluta. Prema saznanjima magazina „Forbes“, posebno odljenje u okviru U.S. Bank koje se bavi kontrolom kriptovaluta preporučilo je bankama u zemlji da u svoju ponudu usluga klijentima prošire i na „čuvanje“ kriptografskih ključeva za pristup elektronskim novčanicima (pretpostavljamo uz garanciju povrata sredstava za slučaj hakerskog napada, jer u suprotnom ne bi imalo smisla plaćati uslugu čuvanja kritpografskog ključa banci). Prema pisanju istog magazina, giganti u sferi transfera novca kao što su Visa, Mastercard i PayPal, a koji su inače godinama u borbi protiv kriptovaluta, prepoznaju kapacitet nekih od njih poput BTC i pripremaju novu eru u svom poslovanju s čvrstim osloncem na ponudu usluga vezanih za transfer kriptovaluta.
Imajući sve navedeno u vidu, najdinamičniji deo pravnog sistema – građansko, to jest obligaciono pravo, doživljava metamorfozu. Ovaj put ona nije vrednosna, nije ni sistemska, već logička i tehnička. Pravilno razumevanje obligacionih odnosa, budući da pojedinačne obligacije unutar njih najčešće glase na određenu sumu novca, neće biti moguće ubuduće bez poznavanja načina finkcionisanja BTC, ali i drugih kriptovaluta koje počivaju na implementaciji blockchain tehnologije. Ovaj trend će naročito biti interesantno posmatrati i analizirati u kontekstu ugovora zaključenih u elektronskom obliku u smislu Zakona o elektronskoj trgovini („Sl. glasnik RS“, br. 41/2009, 95/2013 i 52/2019), a još interesantnije u kontekstu tzv. pametnih ugovora koje kao oblik decentralizacije kroz blockchain tehnologiju nudi Ethereum kao posebna kriptoplatforma (notari, sudovi, brokeri, advokati, agenti nekretnina smatraju se nepotrebnim u tom prostoru).
Nastaviće se…
Doc. dr Srđan Radulović
Koordinator Sektora za građanskopravnu naučnu oblast