„UVAŽAVANJE“
Uvažavanje je temelj na kome stoji svako uređeno društvo. To nije poklon koji se dobija, već stav koji se gradi.
Uvažiti nekoga znači priznati mu pravo da misli, da govori, da pita, da postoji kao ravnopravan učesnik u razgovoru.
To znači slušati bez podsmeha, odgovarati bez omalovažavanja i tražiti rešenje, a ne pobedu.
U zajednici gde postoji uvažavanje, razlike nisu pretnja. One su izvor učenja. Sukobi nisu kraj saradnje, već početak razumevanja.
Uvažavanje ne traži da se svi slože. Traži da svako bude saslušan. Da se misli mere po argumentu, a ne po tome ko ih izgovara. Tamo gde ima uvažavanja, čestitost postaje navika, a dijalog sredstvo.
Tamo razgovor ne služi da neko bude nadjačan, već da svi zarade više smisla i više mira nego što su u razgovor ušli.
Uvažiti drugog znači priznati da niko sam ne gradi zajednicu i da se mir stvara tek kada priznamo vrednost u svakom čoveku koji stoji za istim stolom.
„POVERENJE“
Poverenje je temelj svake zajednice koja želi da opstane.
Ne gradi se na brzim rečima, već na delima koja se ponavljaju. Kada čovek nešto obeća, to je samo zvuk. Kada to ispuni, to postaje osnova na koju drugi može da se osloni.
Poverenje znači:
•da se ono što kažemo podudara sa onim što činimo;
•da se odgovornost ne izbegava;
•da je dogovor jači od raspoloženja.
U sredini u kojoj postoji poverenje, razgovori su jasniji, saradnja je lakša, a nesporazumi kraći. Tada ljudi ne troše vreme na sumnju nego na ono što treba uraditi.
Poverenje nije savršenstvo, već doslednost. Nije slabost, već spremnost da se stane iza sopstvene reči. Nije naivnost, nego zrelost da se prepozna vrednost u onome što gradimo zajedno.
Kada postoji poverenje, zajednica može da raste.
Kada ga nema, sve se raspada – polako, ali sigurno.
Zato se poverenje ne daje olako i zato se njegov gubitak plaća najskuplje.
Ali tamo gde se iznova obnavlja, tamo počinje mir.
„RAZLIČITOST“
Svet nikada nije propao zbog različitosti – propao je kad su ljudi prestali da vide jedni u drugima ljude.
Razlika nije pretnja. Ona je dokaz da život ima maštu.
Mi ne moramo misliti isto, osećati isto, govoriti istim jezikom. Ali ako ne naučimo da gledamo jedni u druge s poštovanjem, izgubićemo sve što smo mislili da branimo.
Svaka boja, svako mišljenje, svaki život – samo je drugo lice istog pitanja: ko sam ja u odnosu na druge?
A odgovor je uvek isti – čovek.
Ni veći, ni manji, ni bliži, ni dalji. Samo čovek.
Različitost nije linija razdvajanja, već mreža koja drži svet na okupu.
Kad se jedna žica pokida, cela tkanina izgubi oblik.
Zato nije važno koliko smo različiti, važno je da ne zaboravimo šta nas povezuje.
Biti čovek znači priznati pravo drugog da bude ono što jeste.
Da misli drugačije, da oseća drugačije, da živi po svom ritmu, a ipak da stojimo jedni pored drugih kao bića istog daha.
Niko nije izgubio sebe time što je prihvatio drugog. Izgubimo se tek kad prestanemo da prihvatamo.
Ne moramo biti isti da bismo bili zajedno. Ali ako prestanemo da budemo ljudi – nećemo biti više niko.
„RAZUMEVANJE“
Čovek vekovima stoji na raskršću između pravde i milosti, između istine i srca.
Iznova biramo da budemo u pravu, a gubimo jedni druge.
A ne shvatamo da se svet ne urušava od neistina, nego od odsustva razumevanja.
Mi ne slušamo da bismo čuli, već da bismo odgovorili. Ne pitamo da bismo razumeli, već da bismo osudili.
I tako, u svakom razgovoru, umesto mosta podižemo zid.
Iza tog zida stoje ljudi koji su prestali da govore, ne zato što nemaju šta da kažu, nego zato što znaju da niko ne želi da čuje.
Razumevanje ne traži da se odreknem svoje istine. Ono traži da u sebi pronađem mesto i za tuđu.
Jer istina nije vlasništvo – ona je svetlost koja nas sve obasjava, čak i kad stojimo na suprotnim stranama.
Biti u pravu je potreba ega.
Razumeti je čin duše.
Onaj ko ume da razume, ne gubi ništa već leči i sebe i druge.
Svako ko je ikada bio shvaćen, zna šta znači osetiti mir.
I svako ko je jednom zaista čuo drugog čoveka, zna da se u tom trenutku menjaju oboje.
Svet će se promeniti onda kada nam tuđa bol postane stvarna kao sopstvena.
Kada više ne budemo gledali ko je u pravu, nego šta je ispravno za čoveka.
Jer pravda bez razumevanja nije pravda, već osveta. Mir nije u tome da pobedimo već da shvatimo da nema nadmoćnog kad su svi ljudi ranjivi.
I zato…
Svet će se promeniti onog dana kad razumevanje postane važnije od toga ko je u pravu. Tog dana neće više biti strana – biće samo ljudi.
„PRAVO NA POSTOJANJE“
Ne morate me razumeti da biste me priznali. Ne morate me voleti da biste mi dozvolili da postojim.
Postojanje nije nagrada koju neko deli – ono je pravo koje pripada svakom ko diše.
Živimo u vremenu u kojem se lakše osuđuje nego razume, lakše poništava nego čuje. Ljudi više ne slušaju da bi spoznali, već da bi odgovorili.
Svet se ubrzao, ali je srce čovekovo ostalo gladno za poštovanjem. Ja ne tražim da svako prihvati moj put, moje uverenje, moju boju, moju misao.
Tražim samo da mi se ne oduzme pravo da hodam njima. Jer kad se jednom čoveku porekne pravo na njegovo „ja“, ruši se temelj svakog „mi“.
Svi mi nosimo različite oblike istine, ali svaku istinu prati i isti bol – bol kad te neko ne vidi, kad te neko ućutka, kad ti neko kaže da si suvišan u svetu u kojem si rođen.
A čovek nije suvišan dok god u njemu ima srca koje kuca za nešto više od straha. Ne morate da razumete moju istinu, ali nemojte da je gazite.
Ne morate da govorite mojim jezikom, ali ne brišite reči kojima živim.
Jer istina nije vlasništvo – ona je zajedničko tlo na kojem rastemo kao ljudi.
Poništavanje nije kad neko ćuti – nego kad neko prestane da te vidi.
A najveća hrabrost nije viknuti već ostati prisutan kad te ne čuju.
Zato govorim, čak i kad je lakše ćutati.
Ne zato što moram biti u pravu, već zato što imam pravo da postojim.
Jer čovek ne nestaje kad izgubi podršku – čovek nestaje kad izgubi pravo na svoje mesto
pod nebom.
I zato…
ne tražim da me razumeju svi. Želim da me ne poništava niko. Jer dok me ima, ima i nade da postojimo svi.