„УВАЖАВАЊЕ“
Уважавање је темељ на коме стоји свако уређено друштво. То није поклон који се добија, већ став који се гради.
Уважити некога значи признати му право да мисли, да говори, да пита, да постоји као равноправан учесник у разговору.
То значи слушати без подсмеха, одговарати без омаловажавања и тражити решење, а не победу.
У заједници где постоји уважавање, разлике нису претња. Оне су извор учења. Сукоби нису крај сарадње, већ почетак разумевања.
Уважавање не тражи да се сви сложе. Тражи да свако буде саслушан. Да се мисли мере по аргументу, а не по томе ко их изговара. Тамо где има уважавања, честитост постаје навика, а дијалог средство.
Тамо разговор не служи да неко буде надјачан, већ да сви зараде више смисла и више мира него што су у разговор ушли.
Уважити другог значи признати да нико сам не гради заједницу и да се мир ствара тек када признамо вредност у сваком човеку који стоји за истим столом.
„ПОВЕРЕЊЕ“
Поверење је темељ сваке заједнице која жели да опстане.
Не гради се на брзим речима, већ на делима која се понављају. Када човек нешто обећа, то је само звук. Када то испуни, то постаје основа на коју други може да се ослони.
Поверење значи:
•да се оно што кажемо подудара са оним што чинимо;
•да се одговорност не избегава;
•да је договор јачи од расположења.
У средини у којој постоји поверење, разговори су јаснији, сарадња је лакша, а неспоразуми краћи. Тада људи не троше време на сумњу него на оно што треба урадити.
Поверење није савршенство, већ доследност. Није слабост, већ спремност да се стане иза сопствене речи. Није наивност, него зрелост да се препозна вредност у ономе што градимо заједно.
Када постоји поверење, заједница може да расте.
Када га нема, све се распада – полако, али сигурно.
Зато се поверење не даје олако и зато се његов губитак плаћа најскупље.
Али тамо где се изнова обнавља, тамо почиње мир.
„РАЗЛИЧИТОСТ“
Свет никада није пропао због различитости – пропао је кад су људи престали да виде једни у другима људе.
Разлика није претња. Она је доказ да живот има машту.
Ми не морамо мислити исто, осећати исто, говорити истим језиком. Али ако не научимо да гледамо једни у друге с поштовањем, изгубићемо све што смо мислили да бранимо.
Свака боја, свако мишљење, сваки живот – само је друго лице истог питања: ко сам ја у односу на друге?
А одговор је увек исти – човек.
Ни већи, ни мањи, ни ближи, ни даљи. Само човек.
Различитост није линија раздвајања, већ мрежа која држи свет на окупу.
Кад се једна жица покида, цела тканина изгуби облик.
Зато није важно колико смо различити, важно је да не заборавимо шта нас повезује.
Бити човек значи признати право другог да буде оно што јесте.
Да мисли другачије, да осећа другачије, да живи по свом ритму, а ипак да стојимо једни поред других као бића истог даха.
Нико није изгубио себе тиме што је прихватио другог. Изгубимо се тек кад престанемо да прихватамо.
Не морамо бити исти да бисмо били заједно. Али ако престанемо да будемо људи – нећемо бити више нико.
„РАЗУМЕВАЊЕ“
Човек вековима стоји на раскршћу између правде и милости, између истине и срца.
Изнова бирамо да будемо у праву, а губимо једни друге.
А не схватамо да се свет не урушава од неистина, него од одсуства разумевања.
Ми не слушамо да бисмо чули, већ да бисмо одговорили. Не питамо да бисмо разумели, већ да бисмо осудили.
И тако, у сваком разговору, уместо моста подижемо зид.
Иза тог зида стоје људи који су престали да говоре, не зато што немају шта да кажу, него зато што знају да нико не жели да чује.
Разумевање не тражи да се одрекнем своје истине. Оно тражи да у себи пронађем место и за туђу.
Јер истина није власништво – она је светлост која нас све обасјава, чак и кад стојимо на супротним странама.
Бити у праву је потреба ега.
Разумети је чин душе.
Онај ко уме да разуме, не губи ништа већ лечи и себе и друге.
Свако ко је икада био схваћен, зна шта значи осетити мир.
И свако ко је једном заиста чуо другог човека, зна да се у том тренутку мењају обоје.
Свет ће се променити онда када нам туђа бол постане стварна као сопствена.
Када више не будемо гледали ко је у праву, него шта је исправно за човека.
Јер правда без разумевања није правда, већ освета. Мир није у томе да победимо већ да схватимо да нема надмоћног кад су сви људи рањиви.
И зато…
Свет ће се променити оног дана кад разумевање постане важније од тога ко је у праву. Тог дана неће више бити страна – биће само људи.
„ПРАВО НА ПОСТОЈАЊЕ“
Не морате ме разумети да бисте ме признали. Не морате ме волети да бисте ми дозволили да постојим.
Постојање није награда коју неко дели – оно је право које припада сваком ко дише.
Живимо у времену у којем се лакше осуђује него разуме, лакше поништава него чује. Људи више не слушају да би спознали, већ да би одговорили.
Свет се убрзао, али је срце човеково остало гладно за поштовањем. Ја не тражим да свако прихвати мој пут, моје уверење, моју боју, моју мисао.
Тражим само да ми се не одузме право да ходам њима. Јер кад се једном човеку порекне право на његово „ја“, руши се темељ сваког „ми“.
Сви ми носимо различите облике истине, али сваку истину прати и исти бол – бол кад те неко не види, кад те неко ућутка, кад ти неко каже да си сувишан у свету у којем си рођен.
А човек није сувишан док год у њему има срца које куца за нешто више од страха. Не морате да разумете моју истину, али немојте да је газите.
Не морате да говорите мојим језиком, али не бришите речи којима живим.
Јер истина није власништво – она је заједничко тло на којем растемо као људи.
Поништавање није кад неко ћути – него кад неко престане да те види.
А највећа храброст није викнути већ остати присутан кад те не чују.
Зато говорим, чак и кад је лакше ћутати.
Не зато што морам бити у праву, већ зато што имам право да постојим.
Јер човек не нестаје кад изгуби подршку – човек нестаје кад изгуби право на своје место
под небом.
И зато…
не тражим да ме разумеју сви. Желим да ме не поништава нико. Јер док ме има, има и наде да постојимо сви.