Свет који познајемо константно се мења. Тога смо, у мањој или већој мери, сви свесни. Мање је, међутим, познато да су у временском периоду од краја децембра када су препознати први случајеви пнеумоније непознатог узрока у провинцији Вухан до 11.03.2020. године када је Светска здравствена организација прогласила пандемију, бројне промене еволутивног карактера почеле да попримају „револуционарни“ карактер. Другим речима, у почетку непознати узрок, касније означен као вирус COVID-19, претворио се у катализатор читавог низа процеса.
Један од процеса на које је проглашење пандемије утицало каталитички започет је 31.10.2008. године када је јавности непозната особа/е под псеудонимом Satoshi Nakamoto презентовала електронски peer-to-peer систем под називом Bitcoin. На овај дан, то јест 03.01.2009. године када је „изрударен“ нулти блок и у оптицај пуштено првих педесет биткоина (у даљем тексту BTC), започета је нова фаза у развоју система размене добара у монетарним економијама. Зашто сматрамо да је на овај начин започета нова фаза у развоју новца и како је то она катализована проглашењем пандемије?
Главни јунак наше приче, творац BTC, савршено разуме и прати тенденције у развоју новца. Препознаје и обједињује најбоље елементе сваке од фаза у развоју, наставља их, а затим нуди конкретно решење за превазилажење мањкавости свих познатих система, али пре свега проблематичног начина на који се одређује и чува куповна вредност новца. На који начин то чини?
Формирањем peer-to-peer система BTC у којем као циркулише „Satoshi“ као новчана јединица (тако је, основна јединица није BTC, он ни не постоји као новчана јединица, већ постоји Сатоши који се ради лакшег рачунања лаички конвертује у Биткоин у односу 1:100000000) установљен је систем који служи као основа за оцену вредности других добара. Овај став, међутим, потребно је образложити. Наиме, наше позитивно законодавство фаворизује динар као облик „принудног новца“ (Закон о Народној банци Србије „Сл. гласник РС“, бр. 72/2003, 55/2004, 85/2005 – др. закон, 44/2010, 76/2012, 106/2012, 14/2015, 40/2015 – одлука УС и 44/2018; Закон о девизном пословању „Сл. гласник РС“, бр. 62/2006, 31/2011, 119/2012, 139/2014 и 30/2018). Но, за разлику од неких земаља, наш законодавац не забрањује криптовалуте изричито. Стога, правни и економски теоретичари склони су да Биткоин посматрају као робу (правећи аналогију у односу на телефонски импулс, електрични или интернет сигнал) и да све уговоре у којима се плаћање врши овом или неком другом од преко 200 криптовалута интерпретирају кроз конверзију као уговор о размени, а не о купопродаји.
Но, фетишизација законског средства плаћања, те принудни прописи држава у овој области, сматрамо, реликт су прошлости. Мада државе присвајају суверенитет у овој области, новац није данас, нити је икада био, само оно што држава каже да је новац. Новац је оно што смо кроз консензус спремни прихватимо као мерило вредности. Замислимо, примера ради, да је лице А вољно да пренесе право својине на аутомобилу лицу Б које се обавезује да за узврат 0,5 BTC пошаље лицу В које је лице А ангажовало за израду кухиње по мери и 1,0 BTC лицу Г од којег је лице А узело пословни простор у закуп на годину дана. Да ли бисмо могли да кажемо да у овом сложеном облигационом односу, економски посматрано, BTC кроз консензус четири особе одређује вредност других ствари – конкретно аутомобила, кухиње (то јест, рада и материјала) и закупнине пословног простора? Да ли бисмо били у праву ако са правног становишта кажемо да износи од 1,5, затим 0,5 и 1,0 BTC представљају, поред аутомобила, посла и пословног простора, у смислу одредби Закона о облигационим односима РС („Сл. лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, „Сл. лист СРЈ“, бр. 31/93, „Сл. лист СЦГ“, бр. 1/2003 – Уставна повеља и „Сл. гласник РС“, бр. 18/2020), потпуно одређене битне елементе уговора о купопродаји, делу и закупу? Одговор на оба ова питања био би позитиван. Уколико је тако, да ли би са правног и економског становишта било исправно рећи да BTC није новац? Нама се чини да не.
Овакав закључак је тим пре интересантан уколико имамо у виду троструку немогућност државе да контролише или спречи овакве трансакције. Наиме, није могуће санкционисати овакве правне послове ништавошћу будући да су, барем са становишта нашег правног поретка, правно ваљани. Мада овај став захтева посебну анализу у неком од наредних чланака, то не би било могуће чак ни у случају да су криптовалуте изричито забрањене у нашем праву. Друго, законодавац не може да услови обављање оваквих трансакција у динарима као што то чини када су цене уговорене са валутном клаузулом. Заправо може, али таква норма била би leges imperfectae јер не постоји фактичка могућност да се обезбеди њено поштовање, будући да електронски новчаници ниједног од учесника нису везани за њихово име (из истог разлога BTC је немогуће, осим уколико извршни дужник на то изричито не пристане, користити као средство принудног извршења). Најзад, не и мање битно, суд не може да ускрати правну заштиту било којем од учесника овог сложеног односа за случај да је његово право из односа повређено, оспорено или угрожено.
Ако прихватимо да поменути моменти заиста представљају индикаторе тачности хипотезе да BTC функционише као новац, поставља се питање на основу чега сматрамо да је проглашење пандемије допринело његовој имплементацији као монетарне јединице.
Наиме, већ смо напоменули како BTC уважава тенденције у развоју новца. Ту, пре свега мислимо на фаворизовање употребе најновијих информативних технологија за чување, а нарочито трансфер новца. Прецизније, претходна фаза у развоју новца иницирана је трећим таласом глобализације. Смањење просторне и временске дистанце, захтевало је унапређење система преноса новца, односно смањење ризика при плаћању. Имплементацијом сложених информационих технологија у први план су избачени електронски облици чувања новца и плаћања. Због својих предности прихваћени су и раширени у тој мери да већ данас монетрани системи најразвијенијих земаља по правилу фукционишу као „cashless“ заједница.
Биткоин, ако га посматрамо као мрежу, наставља тенденцију „дигитализације новца“ тако што значајно унапређује могућности његовог трасфера. Примера ради, верификација трансакције која гласи на одређени број BTC у просеку буде обављена на мрежи од стране „рудара“ за пар минута, али углавном не више од 10 минута, без обзира где се учесници трансакције, али и рудари налазе. Све то уз занемариво малу провизију која се плаћа само једном. То је неупоредиво краће време у односу на оно које је потребно за верификацију трансфера износа означеног у USD из, рецимо, Кине у било коју земљу на југу афричког континента. За овакву трансакцију било би потребно у просеку 5 до 8 дана, уз најмање 4 плаћене провизије за учешће посредничких банака и бар исто толико провизија на конверзију валута (јер се плаћање у свим тим банкама може вршити само у домаћој валути).
Међутим, иако BTC омогућава брз пренос средстава међу субјектима и иако фактички функционише као новац, мишљења смо да његова снага не лежи толико у обављању трансакција, нарочито у оквиру мањих трговинских аранжмана (мада је компанија Coca Cola донела одлуку да на наредну серију својих аутоматских апарата за пиће постави скенер кода елетронског новчаника). Његова снага лежи у могућности да сачува вредност имовине и у том смислу се понаша као „дигитално злато“. Овај моменат смо имали у виду када смо проглашење пандемије довели у везу са имплемемтацијом BTC. Ту пре свега мислимо на начин на који се вредност новца одређује, но и овај став захтева додатно образложење.
Мада је Велика Британија то учинила раније, укидање „златног стандарда“ у Сједињеним Америчким Државама (започето 1933. године, а довршено 1971. године) отворило је нову фазу у функционисању новца и монетарних економија. Са укидањем златног стандарда најјача економија света, за њом практично све државе данашњице, ослободиле су себе обавезе да пре повећања количине новца у оптицају повећају пропорционално и своје резерве у злату. Економска логика таквог потеза може се наћи у потреби превазилажења кризе узроковане великим ратовима. Међутим, иако је намера можда и била добра, крајњи резултат је тај да се монетарне економије претварају у изразито централизоване и етатизоване системе у којима се вредност новца готово искључиво темељи на „поверењу“ у централну монетарну установу у земљи и њеном „ауторитету“.
Дакле, државе данашњице за себе су присвојиле суверенитет у погледу одређења средства плаћања, као и ексклузивитет одређивања куповне моћи тог средства. Исти су, након аброгације „златног стандарда“, делегирале својим централним монетарним установама. Поверење у централне банке и њихову оцену колико вреди домаћа валута, односно друга валута у којој је цена евентуално исказана, начелно једини је руководни принцип за одређење вредности робе или услуга коју нудимо на тржишту. Принцпип тржишне привреде, златни стандард, лимитирани златни стандард, величина привредног раста, као и други механизми за одређење вредности новца, замењене су „принудним курсом“. Све мањкавости оваквог модела осећају се у свакодневном животу, но до изражаја долазе управо у време криза, нарочито оним глобалних размера као што је актуелна пандемија вируса COVID-19. На овакве кризе, када је приврдни живот успорен или чак потпуно стопиран, а буџетска потрошња повећана, неоптерећене обавезом да обезбеде покриће за повећење количине новца у оптицају, државе посежу за очајничким мерама као што су штампање новца или пласирање кредита без адекватног капитала за покриће ризичних пласмана. Примера ради, процена је да су само Сједињене Државе су у последњих пар месеци у оптицај пустиле преко 3,5 трилиона нових банкнота, а да је Европска централна банка дала је зелено светло за штампање преко једног трилиона евра.
Овакав уплив новца на тржиште, јасно је, води (хипер)инфлацији, мада не нужно у земљама пласмана, већ у онима којима ће нове новчанице бити пласиране секундарно и терцијарно. Како је ту реч о преко две трећине држава данашњице, идеја о принудном курсу и поверењу у централне банке отпада, а на сцену ступа BTC. Наиме, највећа предност ове криптовалуте лежи у ограниченој понуди новчаних јединица (конкретно у оптицају може бити максимално 21 милион BTC). Компјутерски код на којем је овај систем заснован написан је тако да понуду није могуће мењати. Заправо, технички јесте, али је за то потребна сагласност 51% учесника на мрежи. Будући да је процена да у овом тренутку на мрежи учествује преко милион рудара и 25 милиона власника BTC, овакав консензус је практично немогуће постићи. И управо зато што је понуда ограничена, једини критеријум од којег зависи монетарна моћ BTC је потражња за њим. То даље значи да је ова валута, прво, изразито дефлаторна, друго у потпуности децентрализована и заснована искључиво на основним принципима тржишне економије.
У времену кризе и хиперинфлације у најави, није спорно да ће, можда не све генерације, али млађе свакако, покушати да обезбеде стечену имовину куповином ове валуте уместо, на пример, злата чија куповина није једноставна, као ни његово чување или доцније уновчавање. Разлог више за овакво оптирање налази се у догађају који се назива halving, а који се догодио управо у јеку пандемије, тачније 11. маја 2020. године. Без уласка у техничке детаље, рекли смо да може бити максимално 21 милион BTC у оптицају. Није свих 21 милион одједном пуштено, него се у оптицај пушта одређена колична као награда за рудара који трансакцију упише у block сваки пут када у томе успе. Првобитна награда износила је 50 BTC. На сваке 4 године, тачније након уписаних 210000 блокова награда буде преполовљена. Та појава се назива halving.
Од 11. маја 2020. године, дакле, након сваке уписане трансакције, рудари као награду добијају (односно у оптицај са сваком трансакцијом буде пуштено) 6,25 BTC. То значи да, док традиционалне валуте теже ка хиперинфлацији због превелике понуде, BTC јача јер количина која постаје доступна на дневном нивоу је све мања и то у условима унапред ограничене понуде. Имајући у виду растуће неповерење у традицоналне валуте због нескривеног штампања ради подмиривања потреба преоптерећеног здравственог, али и посусталог привредног система, за очекивати је да ће потражња за валутом неоптерећеном одлукама „централног ауторитета“ порасти.
Сличне прогнозе, индиректно закључујемо, имају други финансијски ауторитети. Народна банка Србије најавила је регулацију тржишта криптовалута. Према сазнањима магазина „Forbes“, посебно одљење у оквиру U.S. Bank које се бави контролом криптовалута препоручило је банкама у земљи да у своју понуду услуга клијентима прошире и на „чување“ криптографских кључева за приступ електронским новчаницима (претпостављамо уз гаранцију поврата средстава за случај хакерског напада, јер у супротном не би имало смисла плаћати услугу чувања критпографског кључа банци). Према писању истог магазина, гиганти у сфери трансфера новца као што су Visa, Mastercard и PayPal, а који су иначе годинама у борби против криптовалута, препознају капацитет неких од њих попут BTC и припремају нову еру у свом пословању с чврстим ослонцем на понуду услуга везаних за трансфер криптовалута.
Имајући све наведено у виду, најдинамичнији део правног система – грађанско, то јест облигационо право, доживљава метаморфозу. Овај пут она није вредносна, није ни системска, већ логичка и техничка. Правилно разумевање облигационих односа, будући да појединачне облигације унутар њих најчешће гласе на одређену суму новца, неће бити могуће убудуће без познавања начина финкционисања BTC, али и других криптовалута које почивају на имплементацији blockchain технологије. Овај тренд ће нарочито бити интересантно посматрати и анализирати у контексту уговора закључених у електронском облику у смислу Закона о електронској трговини („Сл. гласник РС“, бр. 41/2009, 95/2013 и 52/2019), а још интересантније у контексту тзв. паметних уговора које као облик децентрализације кроз blockchain технологију нуди Ethereum као посебна криптоплатформа (нотари, судови, брокери, адвокати, агенти некретнина сматрају се непотребним у том простору).
Наставиће се…
Доц. др Срђан Радуловић
Координатор Сектора за грађанскоправну научну област